Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Još ni­sam sre­la ne­ko­ga ko je uspio da po­bjeg­ne od se­be, a da ni­je (opet) na­bas’o na se­be. Na­rav­no da ga ne­ću ni sre­sti, jer je to pro­sto ne­mo­gu­će. Mno­gi su pro­ba­li, ali uza­lud. Ma ni ma­kac! Okre­ni- obr­ni-jok. Kre­nu li­je­vo, pa ma­lo de­sno, dža­ba, iz­la­ze opet na istu „uli­cu’’. Svi po­ku­ša­ji da se za­va­ra trag, da se šmug­ne i utek­ne svo­me je­di­nom ja sa­mo su pro­ma­še­ne „in­ve­sti­ci­je’’. Svi smo, vje­ro­vat­no, bi­li ba­rem jed­nom u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji. Pro­ba­li, pa uda­ri­li gla­vom o zid (či­taj o svo­ju gla­vu). E, sad ima onih ko­ji se na vri­je­me za­u­sta­ve, ustuk­nu, ko­ji shva­te da od te bje­ža­ni­je ne­ma ni le­ba, ni vaj­de. Ta­kvi su, do­du­še, ri­jet­ki, kao i što­šta po­zi­tiv­no što je u ma­nji­ni. U po­go­le­moj ve­ći­ni su ovi što jur­ca­ju non –stop, že­le­ći se­bi da ugle­da­ju le­đa. Oni ko­ji se­be ne mo­gu oči­ma da vi­de. Ne od­u­sta­ju, tra­že­ći „spas’’ u ne­kom dru­gom- i ti­je­lu i du­ši. Po­zna­jem mno­ge ta­kve „ma­ra­ton­ce’’, i ka­da pro­đu kraj me­ne ne po­že­lim im sre­ću. Ne za­to što im ne že­lim do­bro, već na­pro­tiv, što znam da se sre­ća ne sri­je­će na tom pu­tu. Jed­nu ta­kvu „ma­ra­ton­ku’’ ko­ja go­di­na­ma tr­či ovu uza­lud­nu tr­ku po­zna­jem ma­lo bo­lje, pa evo pri­li­ke da ako se za­u­sta­vi (ma­da či­sto sum­njam) obra­ti pa­žnju na ove mo­je do­bro­na­mjer­ne i opo­mi­nju­ju­će ri­je­či.
Da­kle, tr­ka­či­ce be­smi­sla, mo­raš da znaš ovo- što je čo­vjek otu­đe­ni­ji od svo­je pri­ro­de, to po pra­vi­lu ma­nje mo­že za­do­vo­lji­ti svo­je po­tre­be i ta­ko na­ći opu­šta­nje i po­god­no­sti. Čo­vjek ko­ji po­ku­ša­va da bje­ži od se­be je per­ma­nent­no pod stre­som, sva­ka­ko je vi­še ner­vo­zan ne­go opu­šten, vi­še mr­zo­vo­ljan ne­go za­do­vo­ljan, vi­še de­pre­si­van ne­go ra­do­stan. Čo­vje­ko­va pri­ro­da ne mo­že pod­ni­je­ti traj­nu na­pe­tost i ne­po­god­nost i za­to nje­gov or­ga­ni­zam na­la­zi iz­laz u iz­o­pa­če­nju sop­stve­nih emo­ci­ja i osje­ća­nja. A, ti dra­ga mo­ja tr­ka­či­ce be­smi­sla, upra­vo sve to je­si.
Čo­vjek mi­sli ka­ko osje­ća, osje­ća ka­ko ži­vi, a ži­vi ka­ko mi­sli. S ob­zi­rom na to da čo­vjek upra­vlja svo­jim mi­sli­ma po­mo­ću zna­nja i da mi­sli od­ra­ža­va­ju po­tre­be i ta­ko usmje­ra­va­ju i dje­lo­va­nje, čo­vjek sam sno­si od­go­vor­nost za ostva­re­nje svo­jih ci­lje­va. Ovo bi tre­ba­lo da se do­bro „pri­tvr­di’’ pri­je ne­go što se kre­ne u ovaj već una­pri­jed iz­gu­blje­ni po­hod. A, ti si, tr­ka­či­ce, baš ta­mo „za­pu­ca­la’’.
Uko­li­ko čo­vjek ne pri­hva­ti sop­stve­nu ne­moć ta­mo gde je objek­tiv­no ne mo­že pre­o­vla­da­ti, ta­da for­mi­ra ve­će po­tre­be od svo­jih mo­guć­no­sti da ih re­a­li­zu­je. Po­sta­je ap­so­lut­no ne­do­ka­zan, de­zor­jen­ti­san ili, još go­re, za­ro­bljen u kru­gu ilu­zi­ja. A, ti se baš u tom kru­gu vr­tiš, tr­ka­či­ce be­smi­sle­nih ci­lje­va.
Uko­li­ko čo­vjek svo­jom su­bjek­tiv­nom vi­zi­jom pre­cje­nju­je svo­ju moć, ta­da po­ku­ša­va da na­đe iz­laz iz ne­po­volj­no­sti, kao i pri­vid­no opu­šta­nje od na­pe­to­sti, u de­struk­tiv­nom od­no­su pre­ma pri­ro­di. Ni­ka­da čo­vjek ni­je to­li­ko de­struk­ti­van kao ka­da je po­vri­je­đe­na nje­go­va nar­ci­so­id­nost, nje­go­va la­žna ljud­ska ve­li­či­na. O, ka­ko je tek ta­da agre­si­van, i ka­ko je tek ta­da be­so­mu­ča­no su­je­tan. Ta­da se ne mo­že po­bje­ći ni­gdje, a ka­mo­li od se­be. A, ti ugnje­ta­vaš svo­ju du­šu, ra­de­ći upra­vo to. Ne­ma tu sre­će, tr­ka­či­ce ku­ka­vič­jih sta­za. Ne­ma tu ni ci­lja, jer ne mo­že bi­ti ni po­bjed­ni­ka.
Uko­li­ko čo­vjek svo­je gre­ške ne pri­zna­je, ako ih upor­no „pri­ši­va’’ dru­gi­ma, ako ih, što je još go­re, ka­mu­fli­ra u svo­je uspje­he, kad-tad će iza­ći na vi­dje­lo ne­što što se zo­ve- fru­stra­ci­ja. A gdje će ta­kav čo­vjek, ne­go u bje­ža­ni­ju od se­be. Ko­jim pu­tem, ovog pu­ta? E, pa, tr­ka­či­ce-po­be­gu­ljo, pu­tem od ko­ga te od­vra­ćam du­go, du­go. Pu­tem be­sram­nog ga­že­nja pre­ko dru­gih. Ne mo­že se, ne smi­je se ta­ko ni­ku­da, po­go­to­vo ako se­be ne­maš u se­bi. A, ti ne­maš odav­no ni se­be, ni­ti iko­ga oko se­be. Ono što te go­di­na­ma okru­žu­je je­ste tvoj ku­ka­vič­luk i strah da se su­o­čiš sa so­bom. Da se „po­ba­tr­gaš’’ sa ži­vo­tom, s pro­ble­mi­ma, da za­ko­ra­čiš i osta­neš u su­šti­ni svog bi­ća. Ono što te du­go či­ni su­jet­nom i po­hlep­nom je­ste strah od isti­ne, od pri­zna­nja ri­je­či­ma- to sam ja. Ali ja ko­ja že­lim da se mi­je­njam, da bu­dem bo­lja. Ali, ti, tr­ka­či­ce, ni­si ta ko­ja že­li da bu­de bo­lja, idu­ći te­žim pu­tem, već onim ko­ji te či­ni sve sla­bi­jom i uda­lje­ni­jom od ži­vo­ta. Opet bje­žiš od se­be, opet si u miš­joj ru­pi svo­je svi­je­sti. I znam, tr­ka­či­ce ma­ra­ton­ske tu­ge, da na tom pu­tu sre­ćeš iste ta­kve kao što si ti, mi­sle­ći da je put pra­vi i da će­te usko­ro sti­ći. „Bo­dri­te’’ jed­ni dru­ge, uli­zu­je­te se, tap­še­te po ra­me­ni­ma po­ni­zno­sti, la­žno se hra­bri­te. Ni­je to pra­vi put, tr­ka­či­ce-ku­ka­vi­ce, jer se sa­pli­će­te o sop­stve­nu sjen­ku, i ne mo­že­te ute­ći nje­nom ne­pre­kid­nom tra­gu.
Za­to, ako mi­sli­te da stig­ne­te u sr­ce svog bi­ća, mo­ra­će­te na­zad, na po­če­tak. Mo­ra­će­te da za­ku­ca­te na vra­ta isti­ne, da se po­šte­no is­pri­ča­te sa so­bom, da is­ko­ri­je­ni­te svo­je za­blu­de i pri­hva­ti­te se­be obje­ruč­ke. Da bu­de­te to što je­ste i da vje­ru­je­te da je to pra­vi put. Ja sam ubi­je­đe­na da je­ste. I ja i moj bič. Jer, bje­ža­nje od se­be je kič.
(Autor je pje­snik)